Početna

FB_IMG_1562398776227

 

O SLOBODI

Šta zapravo znači biti slobodan? Verovatno ni prosjak ni kralj ne mogu u potpunosti da odgovore na ovo pitanje, ali nas to nije sprečilo da se za tu slobodu neprekidno borimo, ginemo, čeznemo, patimo. Ko zna, možda će nas vreme naučiti da sloboda mora da poseduje granice, ali ne one granice uspostavljene pravilima, zakonima i duhom vremena u kojem živimo, već spoznajom da je lična sloboda stvarna samo dok ne ugrožava slobodu naših bližnjih. Možda baš tu treba postaviti granice, možda baš tada granice prestaju da budu ograničenja. Ko bi ga znao, a mnogo je onih koji su ubeđeni da znaju. Možda su i u pravu, ali se pitam kako to da još uvek ima toliko neslobodnih, potlačenih, obespravljenih, uplašenih ljudi. Hoćemo li i dalje, po našem starom dobrom običaju, suditi žrtvama što nisu bili dovoljno sposobni i jaki da se sami izbore za svoju slobodu? Kad kažem „našem običaju“ mislim na sve nas bez obzira na rasu, naciju i versko opredeljenje. Ponekad mislim da smo svi postali robovi sopstvene nesavršenosti, sopstvene gluposti, jer nismo u stanju da shvatimo veoma jednostavnu jednačinu: Dok i poslednja osoba na ovoj našoj planeti ne bude slobodna, niko od nas ne može biti potpuno slobodan. Naravno da je to dugačak i bolan proces, a sve naizgled dobre prečice vode u nova otimanja, nasilja, nepravde i patnje. Zvuči pesimistično? Možda, Ali je možda neophodno biti objektivan kako bi nešto konkretno učinili , a sve što činimo drugima činimo sebi. I tako u krug.

Mnogi koji su se susreli sa ovim problemom su se na kraju posakrivali po raznoraznim grupama, što nacije, što religije, što tradicije, što nauke i filozofije. Podeliše svet na „nas“ i sve druge, a od Boga i vođa očekuju da ih izbave iz tamnice sopstvenih zabluda. Ko nas može izbaviti iz tamnice sebičnosti? Možda sam i ja u zabludi, ali i dalje verujem da nas jedino sopstvi um, sopstvene slobodne misli mogu pokrenuti da još malo odrastemo, sazremo, stasamo… I tako u krug.

Ž. Kikel